Zahvaljujući biološkim odlikama, pčele su jedina živa bića koja daju tri proizvoda iz vlastitog tela (mleč, vosak i otrov), a tri sakupljaju iz prirode (nektar, polenov prah i propolis). [1]
Proizvodnja meda najrasprostranjenija je pčelarska delatnost na našim prostorima. U najvećoj meri med u našoj zemlji je nektarskog porekla i izuzetnog kvaliteta, tako da njihov plasman ne predstavlja nikakav problem. Na našem tržištu, u velikoj meri, su prisutni uvozni medovi lošeg kvaliteta i iz tog razloga treba biti obazriv prilikom odabira meda koji konzumirate. [1]
Med je pčelinji proizvod veoma složenog sastava. Sadrži: ugljene hidrate, organske kiseline, belančevine, amide, amine, mineralne materije, vitamine, hormone, enzime, više alkohole i druge supstance. [3]
Ugljeni hidrati u medu, naročito glukoza i fruktoza, se brzo iskorišćavaju u ljudskom organizmu i predstavljaju koristan energetski materijal. Krv prenosi glukozu i fruktozu do ćelija jetre i perifernih tkiva. Tu se one razlažu, pri čemu se izdvaja velika količina toplotne energije koja je potrebna za životne procese organizma. Višak se sintetizuje u mišićima i ćelijama jetre, kao rezervni ugljeni hidrat - glikogen. [3]
Hranljiva vrednost meda ne leži u jednom negovom sastojku, već u nizu raznih sastojaka koji predstavljaju zajedničku prirodnu celinu. Zbog lake svarljivosti upotrebljava se za oporavak i regeneraciju organizma. Upoređen sa običnim šećerom, med se ističe svojom lakom svarljivošću, jer odmah iz želuca prelazi u krv bez ikakvih prethodnih izmena. Zbog toga bi med trebalo mnogo više koristiti za svakodnevnu ishranu. [2]
Na teritoriji Srbije ima dosta medonosnog bilja virlo lekovitih svojstava, i zato nektar sa tog bilja u sebi sadrži mnoga lekovita svojstva, po čemu je med sa teritorije naše zemlje prepoznatljiv i posebno tražen. U cvetovima, a ponekad i van cvetova, biljke smeštene su žlezde tzv. nektarije. One luče nektar koji po svom hemijskom sastavu sadrži lekovite supstance sadržane u biljci. Tako se u nektaru medonosnog lekovitog bilja putem pčela prenose i njihove aromatične i lekovite supstance sadržane u samoj biljce. [1]
Med može biti jednocvetni (monoflorni), kao npr. med kaduje, bagrema, lipe, vreska, lavande, heljde, suncokreta i sl. i mnogocvetni (poliflorni) npr. livadski med i sl. Isto tako, pčele sakupljaju i druge slatke izlučevine i materije koje nastaju pod uticajem aktivnosti biljnih vaši i nekih drugih insekata koji ih posećuju ili žive na biljkama poznate pod imenom medljika ili medljikovac. [1]
Proces proizvodnje meda, sa čisto tehnološkog aspekta, mora se do kraja ispoštovati. Pčelarima je dobro poznato kad pčele u košnicu donesu nektar predaju ga mlađim (pčelama) članovima zajednice koji ga smeštaju u ćelije saća. Pod uticajem intenzivne aktivnosti kućnih pčela iz nekara se za narednih nekoliko dana oslobađa višak vode i saharoza i pod dejstvom enzima invertaze pretvara se u proste šećere glukozu (grožđani šećer) i fruktoza (voćni šećer). Kad završi proces sazrevanja, pčele zatvaraju ćelije i tako prerađen nektar nazivamo med. [1]
U savremenim košnicama med je smešten u ramovima sa saćem. Ramovi sa saćem mogu se uzeti iz košnice nakon prerade nektara u med izatvaranja ćelija voštanim poklopčićima. Dešava se da med bude zreo ali nije poklopljen. To, obično, biva kad iz nekog razloga prestane paša i pčele nisu u mogućnosti da napune ćelije. Da bismo utvrdili da li je med zreo, treba ram okrenuti horizontalno prema zemlji, i ako bez potresanja ispadaju kapi, treba ga vratiti u košnicu na dozrevanje. [1]
Najbolji i najčistiji med se dobija iz ramova u kojima nije izvođeno pčelinje leglo. Vrcanje meda obavlja se u posebnim prostorijama koje moraju biti besprekorno čiste, a za vreme hladnog vremena i zagrejane. Vrcaljke i sprave za skidanje voštanih poklopčića, treba da su od nerđajućih materijala i pogodne za čišćenje. [1]
Med je najbolja hrana za jačanje mišića. Za normalan rad srca med je jako dobro sredstvo. Zato se srčanim bolesnicima i preporučuje da svake večeri pred spavanje popiju napitak od jedne čaše vode i jedne supene kašike meda s većom kašikom soka od limuna. Ovakav napitak bi trebalo da uzimaju i osobe koje pate od nesanice, nervoze, blažih nervnih poremećaja, iznurenost. [2]
Kod oboljenja ždrela, zapaljenja sluzokože grkljana, kašlja i bronhijalnih oboljenja med je odavno poznat, ne samo kao lek već i kao preventivno sredstvo. Posmatranja su takođe pokazala da nema prijatnijeg ni prirodnijeg sredstva za brzo uspavljivanje nego što je kašika meda uzeta pred spavanje. Isto tako i ljudima koji boluju od gastritisa, čira na želucu i dvanaestoplačnom crevu i nekih blažih oboljenja jetre, med se može najtoplije preporučiti. [2]
Med je našao primenu i u kozmetici, jer blagotvorno deluje na kožu svojim hranljivim, baktericidni i lekovitim osobinama. [2]
Na Medolininoj stranici za med, možete videti koje sve vrste meda mi proizvodimo, a klikom na svaki od prikazanih medova možete pročitati detaljnije informacije za svaki od njih.
Kristalizacija je prirodno svojstvo meda. Med je prezasićen rastvor prostih šećera i normalno je da dolazi do kraistalizacije. Neki medovi kristališu brže, neki sporije u zavisnosti od odnosa glukoze i fruktoze u medu, načina čuvanja i vlažnosti vazduha. Preporuka je da se med, kad jednom kristališe, ne izlaže dekristalizaciji, tj. vraćanju u tečno stanje. To je moguće zagrevanjem meda. Med ne bi trebalo zagrevati preko 37℃, jer time narušavamo kvalitet med, menjamo njegova svojstva i osiromašujemo ga. Naučno-eksperimentalna posmatranja nesumnjivo dokazuju da se pčelinji med pri zagrevanju na temperaturi preko 37℃ lišava važnih lekovitih i hranljivih sastojaka (eteričnih i protivmikrobnih materija, enzima, vitamina, fitohormona i dr.).
Sveži med je gusta, prozirna polutečna masa koja postepeno kristališe do stvrdnjavanja. Brzina kristalizacije zavisi od vrste šećera i njihove strukture. Kristališu glukoza i saharoza, a gruktoza ostaje tečna. Dekstrin, belančevine i biljna ulja usporavaju kristalizaciju, dok melicitoza ubrzava proces. Med koji sadrši veću količinu glukoze, kristališe ("šećeri") se brže i prelazi u velike nežne kristale. Med sa većom količinom fruktoze kristališe sporo i formira male kristale. Grube i krupne kristale formira med sa većim sadržajem saharoze. Kada je količina glukoze manja od količine fruktoze, u medu se formiraju dva sloja : gornji, u tečnom stanju - sa fruktozom i donji sa zrnastom kristalizacijom - sa glukozom. Najbolja temperatura za kristalizaciju meda je 14℃. Niža temperatura usporava, ali ne sprečava kristalizaciju. [4]
Higroskopnost je svojstvo meda da upija vlagu. Med koji sadrži 17,4% vode nalazi se u ravnoteži sa vazduhom koji ima relativnu vlažnost 58%. Ukoliko se med čuva u prostorijama sa većom relativnom vlažnošću, može da upija ili u suprotnom da gubi svoju vlagu u uslovima manje relativne vlažnosti. [4]
Žilavost je sposobnost meda da se suprotstavlja rastezanju. Med ima visoku žilavost i sporo se vuče. Ova njegova sposobnost zavisi od procenta vode. Pri zagrevanju se žilavost smanjuje. [4]
Specifična težina varira od 1,420 do 1,440, tj. težina jednog litra meda je 1,420kg. Na temperaturi od -36℃ med se smrzava i tada se njegova zapremina smanjuje za 10%, a pri zagrevanju se povećava, na temperaturi od 25℃ postaje za 5% veća. [4]
Boja zavisi od bojenih materija koje se nalaze u nektaru i medljici. Med može biti bezbojan, svetložut, tamnožut, mrk, tamnomrk. Najsvetliji med je od bagrema, u svetle medove se ubrajaju još i med od deteline, vrbe, lipe i dr. Nektarski med je pretežno žute boje. Medljični med je od mrko-žute do tamno-žute boje. Med od duvana i od kestena je mrk. [4]
Ukus meda se prepoznaje pre svega po prijatnom slatkom ukusu. Zahvaljujući kombinaciji arome, slasti šećera i kiselosti koju mu daju organske kiseline, med uporedo sa slatkim ukusom ima prijatnu slabo nakiselu svežu nijansku koja se oseća naročito u voćnom medu ili u medu od belog bagrema. Neke vrste meda mogu da imaju veoma izražen gorak ukus. Slaži je ukus meda u kome preovlađuje fruktoza. [4]
Med sadrži ugljene hidrate, vodu, mineralne materije, azotna jedinjenja, fermente, organske kiseline, vitamine, aromatična jedinjenja, polenova zrnca, matični mleč, kolide, alkaloide, biogene stimulatore, biljne antibiotike, fitohormone, a verovatno i druge još neotkrivene materije. [4]
Ugljeni hidrati Glavni predstavnici su monosaharidi: fruktoza i glukoza koji iznose 75 - 85%, saharoza do 5% u nektarskom i do 10% u medljičnom medu. Med je kvalitetniji ukoliko je veći procenat glukoze i fruktoze. U medu koji se čuva u normalnim uslovima, se polako smanjuje količina saharoze usled razgrađivanja enzima. [4]
Voda Neki autori smatraju da je normalni sadržaj vode u čistom prirodnom medu između 13,39 i 19,75%. Takođe neki autori navode da je gornja granica vode u medu 18%. [4]
Mineralne materije u pčelinjem medu su sadržane u velikom broju. Američki istraživači su utvrdili da svetle sorte sadrže 4 puta manje gvožđa, dva puta manje bakra i 14 puta manje magnana. Prilikom spektralne analize minaralnog sastava 39 vrsta meda iz raznih oblasti Bugarske, utvrđeni su sledeći mikroelementi : aluminijum, berilijum, bor, bizmut, barijum, vandijum, germanijum, gvožđe, zlato, kalaj, kalijum, kobalt, kalcijum, litijum, magnezijum, bakar, mangan, molibden, nikl, natrijum, olovo, srebro, silicijum, stroncijum, titan, fosfor, hrom, cink, sumpor, hlor, cirkonijum... [4]
Fermenti (enzimi) koji su nađeni u pčelinjem medu su : invertaza, dijastaza, katalaza, fosfataza, dehidraza, oksidaza, peroksidaza, reduktaza, maltaza, indulaza, lipaza. Oni su belančevine prirode, i regulišu biohemijske procese u živim organizmima. U većim procentima prisutni su invertaza i dijastaza. Fermenti u medu nastavljaju svoje korisno dejstvo i u ljudskom organizmu i potpomažu varenje hrane. [4]
Organske kiseline koje med sadrži su : jabukova, mlečna, oksalna, limunska, vinska, glukonska, ćilibarna, buterna, proglutaminska, valerijanska, benzoevna, i neke više masne kiseline koje postoje u obliku soli. One potiču od nektara, medljike i žlezda pčela. Prema međunarodnim propisima kvalitetni med ne sme da sadrži više od 4 miliekvivalenata slobodnih kiselina. Stari med koji je počeo da fermentiše i med falsifikovan pomoću invertnog šećera, imaju povećanu kiselost. Pri zagrevanju meda, deo fruktoze se raspada i stvaraju se mravlja i levulonska kiselina. U normalnom medu mravlja kiselina ne postoji. Med sadrži soli nekih neorganskih kiselina : fosfate, sulfate i hloride. Aktivna kiselost (pH) meda varira od 3,2 do 6,5, a niža je kod nektarskog meda. [4]
Belančevine i azotne materije se nalaze u malim količinama u medu, ali zbog svoje visoke hranljive, profilaktičke i lekovite vrednosti veoma su bitne za ljudski organizam, naročito za decu i starije ljude. Belančevine u medu se sastoje od albumina, peptona i globulina. Med sadrži 17 aminokiselina koje dolaze iz nektara i cvetnog praha : lizin, histidin, arginin, asparginin, treonin, serin, glutamin, prolin, glicin, alanin, cistin, valin, metionin, tirozin, fenilalanin i beta-alanin. U medu postoje i lipidi, ali u manjim količinama : trigliceridi, steroli, slobodne masne kiseline, fosfolipidi i estri masnih kiselina. [4]
Vitamini koji su nađeni u sastavu meda su : aneurin (B1) - od 4,4 do 5,5 mg u 100 g meda; riboflavin (B2) - od 26,6 do 61,0 mg; pirodoksin (B6) - oko 10 mg; pantotenska kiselina (B3) - 0,02 do 0,10 mg; nikotinska kiselina (PP) 0,20 mg; askorbinska kiselina (C) - 3 do 15 mg; folna kiselina (Bc) - 3 do 15 mg; biotin (H) - od 0,04 do 0,066 mg; u malim količinama tokoferol, provitamin A (karotin), K i E. Količina i vrste vitamina u medu zavise od prirode biljaka od kojih je skupljen nektar. Tako naprimer, najveće količine vitamina C ima u medu od nane. Vitamini koji se nalaze u prirodnom medu imaju veću farmakološku aktivnost od onih koje dobija farmaceutska industrija. Komplet biogenih materija koje sadrži med (enzimi, fermenti, fitohormoni, mikroelementi) pojačava dejstvo vitamina u medu, kao i njihova lekovita svojstva. [4]
Akademin Filatov saopštava o prisustvu biogenih stimulatora u medu koji povećavaju rast, živahnost i esterogenu aktivnost organizma. Neki sastojci u medu potpomažu procese protivupalnog i regenerativnog dejstva meda, proširenje krvnih sudova i učvršćivanje kapilara. Literatura tvrdi da je u medu identifikovano preko 300 materija i da će se verovatno njihov broj povećati u toku budućih istraživanja. [4]
Vršena su istraživanja antibakterijskog dejstva različitih vrsta pčelinjeg meda, proučeno je 52 vrste meda od 1 do 6 godina starosti. Rezultati su pokazali da pčelinji med sadrži protivmikrobne materije sa bakterio-statičkim dejstvom (sprečavaju dalji razvitak bakterija) i baktericidnim dejstvom (ubijaju bakterije). Izdvojile su se vrste meda sa manjim i većim protivmikrobnim dejstvom u zavisnosti od vrste biljaka sa kojih je sakupljan med. Utvrđene su isparljive protimikrobne materije u pčelinjem medu koje se izdvajaju pri zagrevanju na temperaturi preko 37℃. [4]
Sposobnost meda da ubija jednoćelijske organizme životinjskog porekla naziva se protistocidno dejstvo. Neke protozoe nisu štetne, a druge izazivaju ozbiljna oboljenja kod čoveka i životinja. Da bi se ispitalo to svojstvo meda, vršena su posmatranja i eksperimenti sa 50 proba različitih sorti pčelinjeg meda. Rezultati su pokazali da pčelinji med ima antiprotozoično dejstvo. [4]
Eksperimenti su izvršeni na različitim sortama pčelinjeg meda u mikotičnoj laboratoriji Kijevskog naučnoistraživačkog instituta za ishranu. Razne sorte meda su zaražene plesnima i gljivicama izolovanim od prehrambenih proizvoda. Iako su klice postavljene u najpovoljnije uslove za razvoj plesni one se nisu razvile ni u jednoj posmatranoj sorti meda. Ovi eksperimenti na jedan ubedljiv način pokazuju da pčelinji med poseduje antimikotična svojstva. [4]
Može li pčelinji med da izazove senzibilizaciju organizma, tj. da dovede do alergijske reakcije? Ispitivanja su pokazala da je izuzetno mali broj ljudi alergičan na med. Sprovedena je anketa 10.000 obolelih i zdravih ljudi koji su konzumirali pčelinji med. Samo 8 od njih su bili alergični prema medu, tj. 0,08%. Vršena su posmatranja preko 40.000 bolesnika koji su lečeni medom i pored inhalacija, elektroforeze i lokalnih aplikacija za vreme lečenja su svakodnevno konzumirali 1 do 3 grama meda po kilogramu telesne težine. Mnogi od njih su primenili lečenje dva ili tri puta, ali alergiju prema pčelinjem medu nije dobio ni jedan. Ustanovljeno je da do alergije dolazi samo pri jednokratnom uzimanju većih doza meda, preko 5 g po kilogramu težine. [4]
Poznato je da se glavni sastavni deo naše ishrane sastoji od ugljenih hidrata. U pčelinjem medu oni su 80 - 90%. Preovlađuju prosti šećeri (monosaharidi). Sadržaj fruktoze je 38 - 40%. Glukoza iznosi 32 - 35%. Ugljovodonici u medu, naročito glukoza i gruktoza, brzo se iskorišćavaju u ljudskom organizmu i predstavljaju koristan energetski materijal. Krv prenosi glukozu i fruktozu do ćelija jetre i periferijskih tkiva, gde se događaju razne promene. Tu se dobar deo njih raspada, pri čemu se luči velika količina toplotne energije koja je potrebna za životne procese organizma, a višak se sintetizuje u mišićima i ćelijama jetre kao rezervni ugljeni hidrat - glikogen. [4]
Šećeri u medu imaju niz prednosti u odnosu na fabrički rafinisani beli šećer. Da bi postao pogodan za organizam, fabrički šećer mora pretrpeti raspadanje na proste šećere pod uticajem odgovarajućih fermenata. Često ovi procesi raspadanja opterećuju fermentni sistem organizma i ako on nije u stanju da luči fermente potrebne za raspadanje, šećeri ostaju neikorišćeni. Rukovodilac katedre za ishranu u Londonu Džon Ljudkin piše da je upotreba većih količina šećera štetna jer povećava sadržaj holesterola u krvi i oštećuje venčaste sudove srca. Savremena medicina smatra da je rafinisani beli šećer neprijatelj br. 1 današnjeg civilizovanog čovečanstva. Američki fiziolog F.Kendel je analizirao smrtnost u 22 zemlje sa visokim životnim standardom i podvlači da su osnovni razlozi srčana oboljenja i arterioskleroza. Istraživanja su pokazala da su arterioskleroza i infrakt miokarda češći u zemljama gde se više upotrebljava šećer. Kao preventivnu meru Kendel preporučuje zamenu šećera medom, koji ne povećava holesterol u krvi. [4]
Belančevine koje sadrži med, igraju ulogu konstruktivnih materija u organizmu i učestvuju u stvaranju hormona i enzima. Mineralne materije isto imaju veliku hranljivu i izuzetno važnu biološku vrednost. Zahvaljujući uzajamnim odnosima mineralnih materija sa nizom fermenata, hormona i vitamina, one utiču na osetljivost nervnog sistema, na tkivno disanje, procese formiranja krvnih elemenata, imunu zaštitu i dr. Mineralne materije su građevinari i zaštitne mere ljudskog tela. To su pre svega kalijum, fosfor, hlor, fluor, nikl, gvožđe... Mineralne materije su sastavni deo ćelija, one učestvuju u varenju hrane, lučenju mokraće i imaju značajnu ulogu u formiranju fermenata i hormona. Količina mnogih mineralnih materija u medu je skoro ista kao i u krvi čoveka. Zbog mineralnih materija med je prehrambeni proizvod sa alkalnim dejstvom. Time se objašnjava pozitivna uloga meda kod lečenja oboljenja stomačnocrevnog kanala, za koja je karakteristična povećana kiselost želudačnog soka. [4]
Fermenti koji se nalaze u medu potpomažu procese varenja u organizmu, sekretornu funckiju želuca i creva, olakšavaju usvajanje hranljivih materija. Fiziolog prof. V. Bukin (Rusija) piše da bez fermenata organizam ne može da postoji. Po sadržaju fermenata, med zauzima jedno od prvih mesta između prehrambenih namirnica. [4]
Med je posebno koristan za ljude izložene fizičkom i umnom radu, za slabe i one koji se oporavljaju posle teške bolesti. [4]
Kada se koristi kao hrana, med se u organizmu iskorišćava 100%. Njegovu hranljivu vrednost dokazuje eksperiment Medicinskog fakulteta u Minesoti (SAD) gde se glavni lekar u toku 4 meseca podvrgao dijeti koja se sastojala samo od mleka i meda i osećao se odlično. Dnevna hranljiva doza za odraslog čoveka je od 60 do 100g podeljena u nekoliko obroka (ujutru, u podne i uveče). Kao hrana med može da se upotrebljava u kombinaciji sa drugim prehrambenim proizvodima i ne sme se obrađivati na visokoj temperaturi. [4]
Bez obzira na izuzetno veliki značaj meda za ljudski organizam, na svetskom nivou on je slabo zastupljen u racionalnoj ishrani. Razlog je u nedovoljnom poznavanju njegovog značaja za organizam, u ograničenoj proizvodnji i visokoj ceni u poređenju sa industrijskim šećerom. [4]
Veliki značaj meda za normalan razvoj dečijeg organizma utvđen je kako empirijski, tako i naučnoeksperimentalnim putem. Za decu med predstavlja gotovu hranu koja se 100% iskorišćava u organizmu i uključuje se u njihove životne funkcije. To potvrđuju i eksperimenti L. Angelova koji prati uticaj meda na ptičje zametke. Na kokošijim jajima iz inkubatora on je naravio jedva primetne otvore kroz koje je ubrizgao male doze medai posle toga zapečatio otvore voskom. Iz ovih jaja su se izlegli pilići koji su rasli brže od kontrolnih pilica. [4]
Proučavajući ulogu meda u dečijoj ishrani mnogi naučnici navode da on poboljšava varenje, uništava patogenu gloru creva (uklanja dijareju), povećava hemoglobin, izbacuje crevne parazite, prekida povraćanje, uklanja zatvor... Knot je utvrdio da med koji se dodaje dečjoj hrani pomaže brzom iskorišćavanju kalcijuma. Vinkel i Džulija prate razvoj 387 novorođenčeta koja su dobijala uz majčino mleko i med. Ona su pokazala bolji napredak u razvoju, tećini, visini, sadržaju hemoglobina, itd. Poznati pedijatar Kombi preporučuje da se mleko posle kuvanja zaslađuje medom da bi se vratile vredne materije u njemu, izgubljene zbog visoke temperature. Upotreba meda kao sredstvo za zaslađivanje (od 6 do 15%) u veštačkoj hrani odojčeta je veoma korisno. [4]
Dnevna doza zavisi od uzrasta i težine deteta i kreće se od 1 do 2 grama po kilogramu telesne težine, podeljeno u tri ili više obroka. [4]
Značajnu ulogu za očuvanje hranljivih i lekovitih svojstava meda igra i posuđe u kojem se čuva med. Najsvrsishodnije i najčistije u tom cilju je stakleno, porcelansko, kameno, niklovano, dobro emajlirano, keramičko posuđe uglačano materijalima koji su neutralni prema kiselinama. [4]
Dobro je umotati stakleno posuđe crnim ili mrkim papirom da bi štitio med od svetlosti koja poništava enzime, vitamine i protivmikrobne materije u njemu. Med se ne sme čuvati u blizini produkata koji isparavaju i imaju oštar, prodoran misis (crni luk, beli luk, kupus i dr.), a treba ga čuvati i od direktne sunčeve svetlosti. [4]
Veoma bitno za očuvanje hranljivih i lekovitih svojstava meda je pakovanje za maloprodaju. Poznato je da prirodni med kristališe brzo posle centrifugiranja. Zbog toga je najbolja praksa odmah nakon ceđenja, tj. centrifugiranja, med pakovati u staklene tegle u kojima će se i prodavati i oblepiti crnim ili mrkim papirom zbog zaštite meda od svetlosti. Mada je svuda po svetu uobičajena praksa da se med pri pakovanju za maloprodaju zagreva pri čemu, gubi punopravna hranljiva i lekovita svojstva. [4]
Uviđeno je da je optimalna temperatura za fermentaciju meda od 11 do 19℃. Zbog toga pčelinji med treba čuvati na temperaturi najviše 10℃. [4]
Na Medolininoj stranici za med, možete videti koje sve vrste meda mi proizvodimo, a klikom na svaki od prikazanih medova možete pročitati detaljnije informacije za svaki od njih.
Reprodukcija pčelinjeg društva vezana je i uslovljena korišćenjem polenovog praha koga pčele sakupljaju sa svetova raznog bilja. To su, ustvari, sitna zrnca koja ispunjavaju prašne kesice cvetova, a za pčele predstavljaju izvor proteina, masti, minerala i vitamina. Naročito je koristan ako potiče od više vrsta raznog bilja. Upotreba polena u preventivnoj zaštiti i lečenju u raznim kombinacijama sa drugim proizvodima sve više podstiče potražnju za ovim, za čovečiji organizam, izuzetno vrednim proizvodom. [1]
Razlikujemo 3 vrste cvetnog praha: ručno sakupljen od same biljke, cvetni prah (polenov prah) koji su pčele sakupile i cvetni prah koji pčele stavljaju u ćelije saća, pokrivaju medom i zapečaćuju, poznat pod nazivom "perga" (pčelinji hleb). U zavisnosti da li je cvetni prah skupljan sa jedne ili više biljaka cvetni prah može biti monoflorni (jedna biljka) ili poliflorni (više biljaka). [4]
Oblik i boja polenovih zrnaca su specifični za svaku vrstu biljke. Posmatrano pod mikroskopom polenovo zrnce predstavlja ćeliju sa jasno vidljivim ćelijskim omotačem, stromom i oblikom. Spoljni omotač (egzina) sastavljen je od tri sloja. Poseduje veliku otpornost ne oštećuje ga varenje, baze i kiseline. Štiti sadržaj ćelije od nepovoljnih uslova. [4]
Polen se sakuplja pomoću hvatača polena, koji se stavljaju na ulaz u košnicu. To su naprave koje na sebi imaju male otvore kroz koje pčele prolaze po povratku u košnicu. Hvatači polena se ne smeju držati na košnici duže vremena, kako bi se izbeglo smanjenje razvoja pčelinjeg društva. Kad pčela ulazi u košnicu kroz otvor na hvataču polena, otkačinje se deo grudvica polena i kroz žičanu mrežu padaju u ladicu-fioku odakle se svaki dan sakupljaju i odnose na konzerviranje - sušenje. Cvetni prah je netrajan proizvod, treba svakodnevno uzimati iz ladica, jer, ako ostane u njima duže, postoji mogućnost inficiranja mikroorganizmima i insektima. Mora se odmah osušiti i čuvati u specijalnim uslovima. [1][4]
Da bi se sačuvale sve hranljive i lekovite osobine cvetnog praha, potrebno je posebna obrada i čuvanje. Pre svega podeni sadržaj koji je u svežem cvetnom prahu 20-30%, treba da se smanji do 8%. To se postiže sušenjem u sušarama na toplom vazduhu do 40-45℃. Nakon toga prah se čuva u suvim, čistim i tamnim prostorijama, u polietilenskim vrećicama na temperaturi od 0℃. Čak i u ovim uslovima, do 6 meseci prah gubi do 30% od lekovitih svojstava, nakon godinu dana gubi 75%, a nakon 2 godine postaje nekoristan. Za trajno čuvanje cvetnog praha koriste se sledeći metodi: [1]
Dokazano je da je polenov prah izrazito koristan produkt za ljudski organizam. U njemu se nalaze belančevine, ugljeni hidrati i masti, zatim mineralne materije, vitamini, fermenti, enzimi, hormoni i druge materije. Ispitivanjima je utvrđeno da su polenovim prahom postignuti izvanredni uspesi u lečenju migrene, prostate i nekih lakših nervnih poremećaja kod ljudi. Polenov prah oživljava ćelije organizma i ubrzava oporavak posle preležanih lakših i teških bolesti. Kod mladih osoba suzbija nervozu i stvara fizičku otpornost organizma. Koristi se i u kozmetici za spravljanje raznih pomada koje osvežavaju kožu i daju lep izgled licu. [2]
Unutrašnje (oralno). Uzima se u vidu tableta, ekstrakata, u prirodnom, tj. neizmenjenom obliku ili u kombinaciji s pčelinjim medom, matičnim mlečom ili propolisom. Preporučljivo je da se uzima pre jela ili 3 sata posle jela. Preporuka je da se određena doza praha za svaki dan pripremi prethodnog dana. Jednake količine polenovog praha i meda se rastvore u čaši mlake vode, promešaju se dobro i ostave na sobnoj temperaturi. To je potrebno zbog velike otpornosti spolnog omotača polenovih zrnaca. Pod dejstvom enzima u medu počinje fermentacija pri čemu se povećava propustljivost egzine i do sledećeg dana unutrašnji sadržaj polenove ćelije dijalizira u vodu. Tako se povećava stepen iskorišćenosti polenovih sastojaka. [4]
A. Kajas (Francuska) preporučuje sledeće načine unutrašnje primene cvetnog praha: [4]
Spoljna primena cvetnog praha. Koriste se vodeni i alkoholni ekstrakti polenovog praha za spravljanje masti i kozmetičkih krema. Masti s polenovim prahom primenjuju se za lečenje ekcema, gnojavih i hirurških rana, a kozmetičke kreme deluju neočekivano brzo i pozitivno.
Dodatne informacije o polenovom prahu možete naći na Medolininoj stranici za polenov prah.
Polenov prah, koga su pčele unele u košnicu i konzervirale za svoju upotrebu naziva se perga. Kada sleti na cvet pčela otvara pipkom i ustima prašnike i prednjim nogama nabacuje prah na svoje grudi i trbuh. Zbog malih dimenzija polenovih zrnaca pčela ne može da ih prenese, pa na licu mesta pomoću izlučevina iz pljuvačnih žlezda vrši vlažnu granulaciju. Tako od polenovih ćelija formira kuglice i prebacuje ih u korpice koje joj se nalaze na zadnjim nogama. Kada se korpice napune prahom pčela se vraća u košnicu i stavlja prah u određene voštane ćelije. Dalje se rad nastavlja od strane drugih pčela koje mešaju i nabijaju kuglice od praha u ćelije i vlaže ih nektarom, medom i izlučevinama. Kada se ćelije napune do 4/5 pčele ih prelivaju slojem meda i zapečćuju. Ovde prah trpi mlečnokiselu fermentaciju, pri čemu menja hemijski sastav i formira mlečnu kiselinu. Zbog procesa fermentacije kroz koji, u ovom slučaju, prolazi polenov prah, perga se smatra dosta kvalitetnijom, hranljivijom i lekovitijom od polenovog praha skupljenog pomoću hvatača polena. [1][4]
Dodatne informacije o pergi i polenovom prahu možete naći na Medolininoj stranici za polenov prah.
Kaže se da je propolis čuvar zdravlja i najznačajniji prirodni antibiotik koji je čovek ikada otkrio. On je jedan od najdragocenijih pčelinjih proizvoda. Poznato je da su propolis koristile i drevne civilizacije. Izuzetna stvar u tome je činjenica da je on otkriven pre dve hiljade godina. Poznati efekti ovog leka bili su poznati još od početka pisane istorije. [5]
Korišćenje propolisa u narodnoj medicini datira još od najstarijih vremena. Stari Egišćani su ga upotrebljavali u procesu mumificiranja. Grci i Rimljani koristili su propolis za isceljenje lezija na koži i kod mnogih zdravstvenih tegoba. Narod Inka ga je koristio kod povišene temperature, a u srednjem veku, u Rusiji, ga koriste protiv upala usne duplje i karijesa, a kasnije i protiv čira. Od XII veka, u Evropi, narodna medicina je propolisu dala važnu ulogu u primeni njegovih preparata za spoljnu upotrebu. [5]
Propolis se danas smatra važnim delom dijetetike i prirodnog lečenja. Njegova popularnost neprestano raste zahvaljujući brojnim mogućnostima. Izgleda da je sadržaj flavonoida u propolisu odgovoran za njegovu veliku antibiotsku ulogu. Flavonoidi imaju brojne potentne kurativne efekte, koje je nauka danas sa sigurnošću dokazala i pokazala. [5]
Reč propolis je grčkog porekla (pro - pred, polis - grad) može se prevesti kao zaštita grada, tvrđave i odnosi se na činjenicu da pčele često prave zid od propolisa na ulazu u svoje gnezdo. [5]
Propolis je multifunkcionalni materijal, svojevrsna biljna smola, koju pčele sakupljaju i koriste prilikom pravljenja i održavanja svojih košnica. Pčele proizvode propolis, skupljajući mešavine različitih količina prirodnih smola, sekret tkiva pupoljaka ili kore drveća i šiblja, najviše u avgustu, septembru i oktobru, i u vreme kada se spremaju za zimovanje, i mešaju ga sa voskom, polenom i svojim sopstvenim enzimima. [5]
Kod biljaka propolis predstavlja lepljivi prekrivač oko pupoljaka, koji im služi da se zaštite od nepovoljnih vremenskih uslova, kao i od napada mirkoorganizama. Nemački istraživači navode da je pčelinji propolis smolasti ostatak prve faze varenja polena, što je lako ustanoviti pomoću mikroskopa, zahvaljujući zrncima polena koja se nalaze u propolisu. Zapaženo je da u procesu sakupljanja i modeliranja propolisa učestvuje delom i pljuvačka, iz pljuvačnih žlezda pčele, koja se meša zajedno sa voskom. [5]
Pčele koriste propolis za poravnanje unutrašnjih šupljina gnezda i svih saća sa leglom, popravljanje oštećenih satnih osnova, za zatvaranje manjih pukotina u košnici, odnosno za redukovanje veličine ulaza u nju. Takođe ga koriste za zaštitu košnice od živih ili uginulih insekata, miševa ili drugih neprijatelja, koji su ponekad suviše veliki da bi bili izbačeni iz košnice i da bi ih zaštitili od virusa i bakterija usled raspadanja, balzamuju ih oblažući ih propolisom. Sterilnost košnice održava se zahvaljujući baktericidnom, antifungalnom i antivirusnom dejstvu propolisa. [5]
Danas propolis ima sve širu primenu jer je utvrđeno da poseduje izraženo antibakterijsko, antivirusno, protivupalno i antireumatsko dejstvo. Deluje kao prirodni antiseptik, antioksidant i ispoljava dejstvo protiv većine gljivica i parazita. Na infekcije ili upale usta, krajnika ili grla, propolis deluje lokalno, direktno, suzbijajući upalne procese blokadom uzročnika ali, i ublažava bol ukoliko postiji. Ima antibiotsko dejstvo protiv većine bakterija, kao i dejstvo na viruse, uključujući virus gripa, čime sprečava nastanak i razvoj oboljenja: gornih disajnih puteva, organa urogenitalnog trakta, stomačnih infekcija. [5]
Flavonoidi, koji su u njemu sadržani, stimulišu rast kose i poboljšavaju cirkulaciju krvi. Takođe stimulišu i eliminaciju urina, sekreciju žuči, kao i endokrinu sekreciju. Prija anemičnim osobama, blagotvorno utiče na metabolizam i jača organizam. [5]
Propolis je primenljiv u sprečavanju prehlada, kao kod malaksalosti, iscrpljenosti, kašlja, pa čak i kod dehidriranja organizma. [5]
Flavonoidi nisu samo antibakterijske substance, oni su takođe aktivni i u tretmanu čireva, reumatizma, gripa i prehlada, stomačnih problema i određenih smetnji kod disanja. Korisni su i kod nekih hroničnih stanja, kao što su stres i problemi sa zglobovima. Sve ovo daje jednu novu dimenziju performansama ovog proizvoda. [5]
Naučnici su testirali propolis sa infektivnim (patogenim) bakterijama i virusima. Svakoj od testiranih patogena i virusa su inokulisana različita razređenja propolisa i u svim slučajevima propolis je ili efikasno uništio ili zaustavio rast svih patogena. [5]
Propolis je lepljiva smolasta masa koja curi iz pupoljaka i iz kore nekih vrsta drveća, uglavnom četinara, pčele ga sakupljaju i ponekad se naziva pčelinji lepak. Boja propolisa varira od zlatno-braon do braonkasto-zelene i od crvenkasto-braon do crno-braon. [5]
Sveži propolis je prilično mekana lepljiva masa. Na temperaturi od 25℃ do 45℃ propolis postaje mekši i veoma lepljiv, gumenaste konzistencije, dok u tečno stanje prelazi na temperaturi od 60℃ do 70℃, a za neke uzorke tačka topljenja može biti i 100℃. Ostavljen na sobnoj temperaturi on otvrdnjava, dok se u hladnoj sredini pretvara u tvrdu lomljivu masu i ima čvrstoću voska. Na temperaturi manjoj od 15℃ postaje lomljiv, lako se drobi i pretvara u prah. [5]
Propolis ima složen hemijski sastav koji je još uvek sporan. Do sada je ustanovljeno najmanje 180 različitih sastojaka u propolisu, a izgleda da se sa svakom novom analizom pronalaze novi sastojci. Najnovija istraživanja ukazuju da je to prirodni materijal koji sadrži više od 300 različitih supstanci koje su farmakološki aktivne. [5]
Sastav propolisa čine najvećim delom biljne smole i balzama (50 - 55%), vosak (30%), esencijalna ulja, polen, koji je sadržan u koncentraciji između 4 i 10%, organske materije (5%), amino-kiseline i esteri, kao i mnogi oligoelementi. [5]
Od minerala i mikroelemenata se nalaze kalcijum, hrom, gvožđe, bakar, mangan, cink, kobalt i mnogi drugi. Zatim u njemu su sadržani i fitocidi i antibiotici. Pored toga u svom sastavu on ima i vitamine : C, E, H kao i provitamin - A. Sadrži ceo kompleks vitamina B. Vrlo značajno je prisustvo flavonoida, koji imaju bitnu ulogu u zaštiti krvnih sudova, deluju na ublažavanje upalnih procesa i potenciraju aktivnost askorbinske kiseline (vitamina C). [5]
Korišćenje propolisa za oblaganje (mumificiranje) leševa i neželjenih uljeza u košnicu, navelo je naučnika na pomisao da propolis poseduje i antimikrobna svojstva. [5]
Zbog svoje jake antimikrobne aktivnosti propolis često nazivaju prirodnim antibiotikom. Naučnim ispitivanjima je utvrđeno da je propolis po svojim svojstvima čisti prirodni antibiotik prema kome, za razliku od sintetičkih preparata, nijedan mikroorganizam ne postaje rezistentan (otporan), niti on izaziva štetne reakcije u organizmu. [5]
Posebno je značajan učinak propolisa na patogene bakterije u današnje vreme, kada se sve više javlja preosetljivost bolesnika na sintetičke antibiotike. Preosetljivost na propolis praktično ne postoji, jer su mnoge substance u njemu zastupljene u vanredno malim količinama. Njihovo zajedničko delovanje, je u idealnom međusobnom odnosu, što im omogućava kontaktno delovanje koje je jednako delovanju danas poznatih antibiotika širom spektra ili je znatno jače, a ne dovodi do rezistencije. [5]
Mnogi istraživači su dobro proučavali i potvrdili antibakterijsko (bakteriostatično i baktericdno) dejstvo propolisa u odnosu na sledeće mikroorganizme : Bacillus vrste, Listeria monocytogenes, Streptoccus vrste, Staphylococcus aureus i druge vrste, Samlonella typhi, Samonella paratyphi i mnoge druge vrste (oko 80 patogenih sojeeva, prevashodno Gram-pozitivni). [5]
Poznatim biološkim svojstvima propolisa, pored antibakterijskog, treba dodati i antifungalno dejstvo. U svetskoj literaturi kategorično se skreće pažnja na antimikotična svojstva propolisa, koja deluju na razne vrste gljivica - izazivača oboljenja kože i kosmatih delova tela. Ovo dejstvo je posebno izraženo prema kulturama vrsta Candida albicans, Epidermophyton, Microsporum, Ahorio Schonleini. [5]
Pretpostavlja se da se antimikotično dejstvo propolisa, na oko 60 vrsta gljivica, određuje njegovim sledećim komponentama : P - kumaričnom kiselinom, estrom kafene kiseline, stilbenima, benzoevom kiselinom, pinocembrinom i acetatom pinocembrina. [5]
Poslednjih godina moga ispitivanja bila su posvećena i terapeutskom dejstvu propolisa, koji je postao predmet projnih eksperimentalnih i kliničkih radova kod virusnih infekcija. Interesantno je pomenuti, pozitivne rezultate u vezi sa inhibitornim efektom ekstrakta propolisa na eksperimentalno inficirane životinje, (virusom gripa) ukazao je niz autora. Takođe, ispitivanja su pokazala da propolis ima virucidno dejstvo virus herpesa, jer je potvrđeno prisustvo značajnog antiherpesnog dejstva ekstrakta propolisa na infekciju ovim virusom in vitro. Postoji još dosta ispitivanja dejstva propolisa na razne viruse, koja dokazuju antivirusno dejstvo propolisa. Svakim novim ispitivanjem se otkriva antivirusno dejstvo na do tada ne ispitane vrste virusa. [5]
Dodatne informacije o propolisu možete naći na Medolininoj stranici za propolis kapi.
Vosak je pčelinji proizvod koji se luči iz voštanih žlezda pčela radilica. Služi kao materijal za izgradnju saća. Dok je vosak u voštanoj žlezdi koja se nalazi u trbuhu pčele, on je u tečnom stanju. Pri izlasku iz voštane cevčice i u dodiru sa vazduhom vosak se stvrdnjava u vidu providnih belih pločica. U trenutku izgradnje saća je uvek bele boje, koja polako prelazi u krem boju. U tom trenutku saće sadrži 100% voska. Žuto saće sadrži 75% voska, tamnomrko oko 60%, a neprozirno oko 40%. Promena boje izazvana je prisustvom primesa od cvetnog praha, propolisa i dr. Vosak ima prijatan miris koji dolazi od eteričnih ulja koja se u njemu nalaze, ovaj miris voska je najsigurniji znak da je vosak čist. Tačka topljenja voska je između 64 - 80℃. [4]
Dodatne informacije o vosku možete naći na Medolininoj stranici za vosak.
Radi individualne odbrane i zaštite pčelinjeg društva od neprijatelja, pčela raspolaže specijalnim aparatom sa složenom konstrukcijom koji se nalazi na kraju njenog trbuščića. On proizvodi otrov i ubacuje ga u telo neprijatelja pomoću žaoke. Čovek je uspeo da se adaptira prema tom otrovu i da ga pretvori u terapijski i profilaktički faktor. [4]
Pčelinji otrov se može proizvesti tako što se upotrebi slab strujni udar prilikom koga pčela ispusti kapljicu otrova. To se, obično, radi na staklenim pločicama kroz koje se provede žica i u koju se pusti slab napon elektrine energije. Preko ploče stavljene na leto košnice, pčele kad prolaze, ispuste otrov koji se kasnije sa žiletom sastruže sa staklene površine. Ako se uzima pčelinji otrov od pčela, to ne sme biti blizu puteva gde prolaze ljudi i životinje, jer su pčele tada ljute usled velike količine ispuštenog alarmnog feromona. [1]
Pčelinji otrov se različito manifestuje kod različitih osoba. Obično izaziva karakterističnu lokalnu reakciju koja se ispoljava u osećanju bola, pojavi crvenila i otoka. Neke osobe srazmerno lako podnose pčelinji otrov, dok druge i pri jednom ubodu teže dišu, dobijaju vrtoglavicu, znoje se i puls im postaje ubrzaniji. Kod nekih osoba pojavi se svrab, ospe, koprivnjača i malaksalost. [2]
Prema podacima iz literature od 0,5 do 2% ljudi imaju povećanu osetljivost prema otrovu, tj. alergiju. Opisani su slučajevi brzog nastanka smrti, 20 minuta nakon uboda, pri alergiji. Po pravilu reakcija na ubod je burna. Uočavaju se generalizovani kožni svrab, osipi, otok sluzokoža, grč glatke muskulature i smanjnje arterijskog pritiska (kolaps). Da bi se smanjile lokalne i opšte pojave, žaoku treba brzo ukloniti oštrim predmetom, dok otrov iz mehurića nije prešao u telo. Odmah se ubrizgavaju antihistaminski preparati (alergozan, adrenalin, dimetrel, kortizon, prednizolon, vitamin C, kofein, koralon), a protiv uzbuđenja - luminal i veronal. [4]
Sveži otrov je tečna bezbojna izlučevina oporog ukusa, kasnije postaje gorak, s kiselom reakcijom (pH-4,5 do 5,5). Na vazduhu se brzo stvrdnjava i oslobađa isparljive sastojke. Suva materija u njemu je od 30 do 45% od čega su oko 80% peptidi i belančevine. U alkoholu je nerastvorljiv u vodi rastvorljiv. Suvi otrov je sivo-beličaste boje, jako nadražuje sluzokožu nosa i očiju. Otporan je na temperaturne promene: hladnoću (smrzavanje) i visoka temperatura (115℃ za 60 min) ne poništavaju njegova svojstva. U suvom obliku može da sačuva toksična svojstva više godina. [4]
Pčelinji otrov u nekim zemljama iskorišćavaju za spravljanje masti i drugih proizvoda, a u narodnoj medicini se ubodi pčela upotrebljavaju poput akupunkture za lečenje reume. Pčelinji otrov se upotrebljava i za spravljanje vakcina radi smanjenja osetljivosti na ubode pčela. [1]
Poslednjih 30 godina pitanje matičnog mleča i njegovih hranljivih, profilaktičkih i lekovitih svojstava dobilo je široku popularnost u svim razvijenijim zemljama. Podaci istraživanja mleča još nisu konačni, naučna istraživanja i dalje traju. [4]
Razvoj larvi matica i pčela radilica je diferenciran i bitno se razlikuje u anatomskom, morfološkom i funkcijalnom pogledu. Diferencijalni razvoj je vezan za režim ishrane. Mlade pčele od 6-14 dana starosti spremaju mleč za larve iz kojih će se izleći pčele radilice, matice i trutovi. Ustvari one spremaju dve vrste mleča - matični koji se dobija u hipofaringijalnim i mandibularnim žlezdama i namenjen je ishrani matičnih larvi, i pčelinji mleč namenjen za larve iz kojih će se izleći pčele radilice i trutovi. [4]
Ako se larve predviđene za pčele radilice hrane matičnim mlečom, one se razvijaju kao punopravne matice. I obrnuto, ako se larve namenjene za maticu hrani mlečom koji je potreban za pčele radilice, ona se razvija kao radilica. Pri ishrani pčele radilice matičnim mlečom ona brzo udvostručava veličinu, dobija oblik matice i počinje da polaže jaja, ali neoplođena i iz njih se razvijaju trutovi. Hemijske analize pokazuju da su obe vrste mleča sličnog sastava. Razlikuju se po količini patotenske kiseline, biopterina i neopterina koji su do 10 puta više zastupljeni u matičnom mleču. [4]
Matični mleč je kompleksna, još uvek zagonetna, čudotvorna supstanca. Biohemijskom analizom, u mleču su otkriveni mikroelementi: Fe, S, Mg, Cu, Mn, K, Ca, Na, Co, N, Cr i dr. Mleč sadrži oko 22 aminokiseline, među kojima su ribonukleinska i dezoksiribonukleinska kiselina. Od vitamina, u mleču se nalaze veće količine B-kompleksa, u odnosu na cvetni prah, manja količina vitamina C i praktično ne sadrži vitamine E, A i K. U mleču ima dosta enzima: invertaza, katalaza, anilaza, holiesteraza, zatim acetilholin i holin. Poznato je da mleč sadrži gamaglobulin koji pokazuje protivvirusno, protivmikrobno i antitoksično svojstvo. Mleč poseduje i antikancerogeno svojstvo. [3]
Eksperimentalnim putem je utvrđeno da matični mleč koji je upravo izvučen iz matičnjaka i ostavljen u normalnim uslovima, izložen svetlosti, toploti, kiseoniku iz vazduha i drugim gaktorima, gubi svoju biološku aktivnost za 3 do 10 dana. Sveži matični mleč koji se čuva u hermetički zatvorenim staklenim flašicama i u zamrzivaču na temperaturi od -10℃ sačuva punopravna biološka svojstva do 5 meseci. Suvi liofilizovani matični mleč koji se čuva na temperaturi između 0 i 14℃ sačuva biološka svojstva do 5 godina. Duboko zamrznuti matični mleč na temperaturi od -20℃ sačuva kvalitet do 7 godina. [4]
Čist mleč na temperaturi iznad 10℃ brzo fermentira i kvari se. Zato je najbolje čuvati ga u čistom medu na hladnom i tamnom mestu. Mešavinu praviti sa kristalisanim medom u odnosu 1g mleča i 150g meda (po preporuci i upustvima XX međunarodnog kongresa pčelara u Bukureštu). Mešanje obaviti drvenom kašikom, u staklenom, emajliranom ili porcelanskom sudu. Mešavina se uzima na prazan stomak, pola sata pre jela, plastičnom ili drvenom kaščicom, ispod jezika - da se rastopi i sluzokoža je apsorbuje. [3]
